Положај и живот српског народа на простору данашњег Косова и Метохије у многоме је зависио од политичке ситуације на Балканском полуострву. У време оснивања прве школе у Косовској Каменици, простор Косова и Метохије био је камен спотицања и заплетених државних интереса који су се ломили за етничко разнолику територију, која је све до Првог балканског рата била у саставу већ ослабљеног Османског царства. У већини извора наводи се да је, на иницијативу грађана, Српска основна школа, у селу Каменица отворена 1870. године. Село Каменица је тада имало 25 домова. Школа је обухватала ученике из Каменице, Робовца, Мочара, Босца, Стрелице, Гризима, Ајновца и других околних села са подручја Криве Реке. Школа је радила до 1876., када је привремено затворена због српско-турских ратова (1876—1878) и ратних операција које нису заобишле ни овај крај. Из школских летописа се види да је прва школа радила у једној црквеној просторији у црквеном дворишту сеоске цркве Св. Никола. Нешто касније сазидана је још једна просторија у истом дворишту површине 4 х 6 м, са унутрашњим зидовима у облику дивана, на којима су седели ученици. Због повећања броја ученика, 1906. године сазидана је нова школска зграда од две учионице, које су биле повезане зидом од дасака, који се за време свечаности расклапао. Свечаности су се одржавале за време празника школе, Св. Саве. Зграда је имала једну канцеларију и једну собу за становање учитеља. На прозорима је имала шипке због заштите ученика. Управитељ школе Костадин Трајковић у Извештају Банској управи у Скопљу 1936. године пише: ,,Државна народна школа отворена је 1890. године и радила је до окупације 1915. год., а 1919. поново је прорадила. Школска зграда је општинска. Зидана је 1911. без школског плана“.
Нема података о првим учитељима ове школе. Школске 1895/96. учитељ у Каменици био је Андрија Трајић, родом из Гњилана. По записима вицеконзула Бранислава Нушића од 24. фебруара 1896. године, исти учитељ у овом месту је од 1884. године. Како је 1892/93. школа у Каменици имала и први и други разред, можемо претпоставити да је школа у овом месту поново отворена школске 1891/92. године. Од те године, па до 1894, када је учитељ у овој школи био Андрија Трајић, немамо податке ко је похађао наставу у њој. Након одлазка учитеља Андрије Трајића, нови учитељ постаје мештанин Сава Поповић .Како сазнајемо да је Сава Поповић школске 1895/96. био учитељ у новоотвореној школи у Пасјану и да је тамо радио три године, можемо претпоставити да је школске 1891/92. и 1892/93. био учитељ у родном селу Каменици. На основу ових података настала је забуна да је он први учитељ основне школе у Каменици. Школске 1895/96. у Каменици су била три разреда у која је било уписано 19 ученика: четири у првом, шест у другом и девет ученика у четвртом разреду. Испит су полагала четири првака, три другака и четвртака. Школске 1897/98. учитељ у Каменици био је Јован Симић. У школи је било свега девет ученика: четири у првом, један у другом и четири у трећем разреду. Према попису учитеља од 1898. године, учитељ у Каменици био је Милутин Дедовић, са 400 динара плате. Јован Симић је био учитељ у Ранилугу.
Школске 1904/05. у овој школи било је 20 ученика. Помиње се и учитељ Анђелко Шопић у школи у Каменици, кога замењује Павле Чемерикић из Призрена (1906/07. и 1909/10). Од школске 1911/12, па до рата, учитељ у овој школи био је Стојан Чемерикић, који је у каснијем међуратном периоду био секретар Соколског друштва у Призрену. Када је Први светски рат већ почео, 3.10.1914. године из Охрида је у Каменицу премештена учитељица Дитка Николић (М.Филић, Српске школе и учитељи у околини Гњилана (1851-1918), 70–71). Од предмета су се у овом периоду изучавали веронаука, српски језик, рачун, историја, географија, познавање природе, лепо писање, певање, цртање. Ученици су тешко долазили до књига које је учитељ набављао преко конзулата у Приштини, јер није било књижара. Уџбеници су вероватно штампани у Србији. Материјално обезбеђење школе падало је на терет родитеља ученика. За време зимских дана ученци су доносили дрва од куће и тако су загреване просторије. Године 1915. рад школе је прекинут доласком Бугара на ову територију. Тај прекид је трајао све до 1919. године. Након завршетка Првог светског рата и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, школа је поново почела са својим радом. Прва школска година почела је 1. септембра 1919. године у њој је радио мештанин Милан Атанасковић, предратни учитељ и учесник Великог рата, као и његова супруга Јевросима Атанасковић, која је иначе рођена у Кратову. Учитељ Милан Атанасковић је предавао у првом одељењу првог разреда, које је бројало 39 ученика, од којих је било девет девојчица. Јелисавета Атанасковић је радила у другом одељењу, које је бројало 29 ученика, од којих је било седам девојчица. Пада у очи чињеница да су Милан и Јевросима први познати брачни пар који је радио у Каменици..
У изворима се наводи и званично име школе – Школа каменичка. Милан Атанасковић је учитељ који је најдуже радио у међуратном периоду у Школи каменичкој, од 1919, па све до 1. децембра 1931. године, када прелази у Велес и Скопље, где је и умро 1955. године. Након дугогодишњег рада учитеља Милана Атанасијевића у међуратном периоду поименице радили су следећи учитељи: Јелица Трајић, Милан Симић и Костадин Трајковић. Због избијања Другог светског рата, школа прекида свој рад у периоду од 1941. до 1944. године.
Пред сам крај Другог светског рата, 1. септембра 1944. школа обнавља свој рад, али на локацији породичне куће Марковића у центу Каменице. Карактеристично за овај период јесте стални пораст ученика, те је било неопходно саградити и опремити нову школску зграду, што је и учињено 1962. године. Нова школска зграда била је двоспратница са укупно 6 учионица и стан за просветне раднике. У овом периоду школа у Каменици постаје матична, а у њен састав улазе истурена одељења у Беривојцу, Босцу, Мигановцу и Бушинцу. Основна школа у Каменици школске 1952/1953. године на иницијативу мештана мења своје име у „Осмогодишња школа 16. новембар“ обележавајући датум ослобођења Косовске Каменице у Другом светском рату. Највећи број ученика у овом периоду био је српске националности, али са све већом тенденцијом повећања броја ученика албанске националности. Школске 1963/1964. године отворено је прво одељење ученика на албанском наставном језику. Етнички јединствена „Осмогодишња школа 16. новембар“ свој рад на два наставна језика одржала је све до 1990. године када долази до промена због политичке ситуације у Југославији, поготово на Косову и Метохији. Поменуте године радници и ученици албанске националности почињу бојкот школског система те школа наставља свој рад само на српском наставном језику. На иницијативу наставника и локалне заједнице 1994. године школа мења назив у Основна школа Десанка Максимовић. Од школске 1995/1996 настава се одвија у новој школској згради укупне површине 2212 метара квадратних, где се и данас одвија настава.
Аутор текста и видео материјала: Немања Васић, професор историје