„Можда је то због сунца, а можда и није зато:

ове хиљаде руку, ове хиљаде лица,

све ми то јутрос одједном изгледа непознато,

као да нема у граду дечака и девојчица.”

„Одједном: к’о да су прешли преко великог моста,

извијеног и лепог што подсећа на дугу,

у неки нови живот, на неку обалу другу.”

„…Стојте! Чекајте! Ја знам шта значи та дуга.

Знам: она обала друга много лепше се плави.

Ал’ нека свако од вас бар мрвицу детињства

понесе кришом у руци и сачува у глави.”

„…А једном, кад године мину у бескрај, у даљину,

и прођу шарени дани као да нису ни били,

и уморе се све шетње, и посиве априли,

и лепи плави чуперак над оком нам оседи,

видећеш да та мрва, мајушна мрва детињства, нов неки живот вреди.”